Komadić Sunca

life, beauty, travel, cooking

Dream big little one!

2 Comments

Znate sigurno onaj osećaj kad nešto jakooo dugo želite, ali nikako da načinite prve, male korake ka ispunjenju te želje? Jer, sama se sigurno neće ostvariti, a to vas upravo i nervira…I onda se prvo upoznajete, pa se neko vreme odmeravate, pa se udaljite pa se vratite jedna drugoj… I tako sve u krug…E, to se upravo desilo sa mojom davnašnjom željom da moj hobi kutak  zauzme važno mesto u mojoj svakodnevnici i da sve što radim “iza zatvorenih vrata” pokažem svima. I sad smo se konačno, moja želja i ja, usaglasile i odabrale baš ovaj momenat kao pravi da damo svima na znanje – Komadić sunca počinje jednu novu etapu! Reč je o izradi dekora za kuću koji je namenje deci i njihovim oazama, o izradi posebno zanimljivog aksesorajza za decu, o dekoru za proslave i postavke slatkog stola, itd…

Inspiracija su mi na prvom mestu moja deca, ali uopšte, celokupna moja okolina, porodica, način komunikacije i sva moja prijateljstva, poslužila su mi kao motiv i podstrek da mnogo toga lepog izradim do sada. Razlika je u tome, što će u svim tim zanimljivim detaljima i ukrasima od sada moći da uživaju mnogi.

zeke jastuci sredjeno

Pošto nikada ne krećem ka nekom cilju želeći odmah sve i sada, tako i celoj ovoj priči pristupam nekako stidljivo, korak po korak, pa ću vam prvo predstaviti ručno rađene jastuke u obliku zeke koje sam namenila kao poklone deci za predstojeći Uskrs…

zvezde sredjeneKako je uspavljivanje mojih mališana potpuno očaravajuć i nekako posebnom emocijom obojen deo dana, izradila sam im jastuke u obliku zvezde, za slađi i lepši san. I to je od sada dostupno svakom mališanu koji u svojoj maloj ručici voli da stisne nešto mekano dok tone u san.

slovo s sredjenoI odabrala sam da pokažem izrađeno početno slovo imena mog starijeg sina, koje je poslužilo kao detalj na slatkom stolu, a može da bude i zanimljiv ukras na policama dečijih soba.

Verna svojoj želji i ideji, podstaknuta rukama koje se ne smiruju, odlučila sam da i ovaj komadić  svog sunca podelim sa vama. Ako poželite nešto od svega što ćete viđati u našoj ponudi, javite mi se, a ako poželite nešto što još niste ostvarili – samo napred, I to odmah!

Dream big little one!!!

Advertisements

This gallery contains 3 photos

IdeJologija 35-og rođendana

4 Comments

U svakom bih se momentu zaklela da me moja maštaonica i ideJologija nikada, ali baš nikada neće napustiti. A ni ja njih! Lepo nam je zajedno pa nam se ne da razdvajati… A i što bi, kad posle svake ispunjene misije ostajemo dugo dugooooo nasmejani, srećni, veseli, radi da delimo sve to dalje…

Ovog puta je ideja došla kao splet raznih okolnosti i želje da ovaj, 35 – i po redu rođendan, ostane upamćen! I to baš! E što bi rekli – podvukla sam crtu, pogledala u nazad i shvatila da i nije tako loše za 35 godina… Nije baš da sam ih sve protraćila… Samo nekoliko. 🙂 I onda sam onako opušteno pomislila: “Ma čekaj, pa najbolje tek dolazi!” I eto ideje za 35-i rođendan! Glavni motiv:”The best is yet to come!”

Ne, nije to bila žurka sa stotinu prijatelja, nije bilo ni slatkog stola koji obožavam da dekorišem, bilo je to fotografisanje za pamćenje!!! Tako ću najbolje uhvatiti ovaj trenutak, tako ću se najlakše setiti sadašnjih dešavanja, osećaja, razmišljanja, kada za 10 godina zavirim u album. Pozvala sam fotografa Nenada, sve mu objasnila i zakazala snimanje u studiju.

OK, ideja je vodilja. A kako je realizovati? Fotografisanje u studiju se mora osmisliti jer nije isto fotografisati se na proslavi rođendana ili negde u prirodi gde dodatna motivacija za odličan ambijent i temu nije ni potrebna. Evo gde na scenu stupa sva moja mašta. Na fotografisanje želim da povedem porodicu, da se zabavimo, onako opušteno, da se smejemo i zezamo kao i svakog drugogo dana, želim da kao i na svakoj proslavi imam balone, jer mi bez njih nekako nije dovoljno veselo. Odlučila sam da baloni budu u kombinaciji crno-bela-zlatna boja, jer su dovoljno neutralni da se uklapaju u bilo kakvu pozadinu, a pritom mi se jako dopada ta kombinacija i kako zlatna razbija monotoniju i klasiku crno-bele varijante. Htela sam da na njima stoji kao natpis glavni moto mog rođendana pa je to bila idealna prilika da zasijaju zlatna slova. Hoću naravno i da duvamo svećice, što znači da moram da imam i tortu ili kolače.  Posebno mi se dopada kada vidim na fotografijama dodatke u vidu brkova, šešira, velikih usana…I to sam nabavila, samo što su se kod mene brkovi naravno posle morali jesti, i usne i leptir mašna. Kako? Napravljeni su kao medenjaci na štapiću. I zapravo su bili jako ukusni, sa aromom narandže. Imala sam i baner koji bi trebalo da stoji okačen na zid ili na slatki sto, ali ću ovog puta umesto toga  njime da mašem 🙂 I gle čuda, htela sam da nam se garderoba slaže, i gle čuda svi imamo farmerice u ormaru, i to stare, i svi imamo teksas košulje, i to nove. 🙂 Rešeno – svi nosimo džins!

m_PAN_7733

PicMonkey Collage 1

m_PAN_7727

m_PAN_7744

A fotografisanje – sat vremena zabave! I više od onoga što sam očekivala! Svi raspoloženi da ovu moju jednu godinu više zapamtimo po lepom. Smenjivali smo se ispred sive pozadine, smejali se, upadali jedni drugima u kadar, vijali se po prostoriji i bežali od reflektora, smejali se koliko smo nespretni, animirali mog dvogodišnjaka da se uz igru i pesmice napravi i poneka fotografija…U jednom momentu sam potpuno zaboravila da smo na fotografisanju… Svi moji rekviziti i ideje su se pokazali kao odlični!

m__MG_1719

m__MG_1725

m__MG_1752

m__MG_1717

Evo gledam slike i sećam se svakog momenta u studiju. Vremenom ću to zaboraviti, ali ću se svaki put kad ih pogledam setiti kako sam srećna i radosna bila sa 35! Dobre razloge za to imam!

I kao što rekoh: The best is yet to come!

Spremna sam! Čekaaaam! 🙂

Photo: Creative Print studio

Make up: Milica Zorić

Kolačići na štapiću: Sisters cupcakes

Baloni: Baloni Novi Sad

Baner: Tanjina kreativna radionica

This gallery contains 9 photos


6 Comments >

Čestitka za 34. rođendan? Srećna mi inspiracija! 🙂

Nisam sigurna šta je to u broju 34 što me toliko intrigira…Ne dopada mi se ta cifra, nekako je sva “ćoškasta i uglasta” pa joj je valjda trebalo dodati malo toplih, razdraganih tonova da bih uopšte imala volju da ovaj rođendan proslavljam. Unapred sam već taj omraženi trideset i četvrti osudila na to da bude običan i ni po čemu drugačiji dan od ostalih. I onda je jedno veče “zamirisalo” na cimet, na čipku i na ruže, na smeh i neopterećujući razgovor sa mojim divnim prijateljicama, na intimnu atmosferu u mojoj kući i ideja za proslavu 34-og je u mojim mislima već bila realizovana.

Prikupljanje materijala za celokupnu dekoraciju koju sam izradila, bio je za mene zanimljiv proces otkrivanja, male prodavnice sa divnim materijalima za kreativce, mašnice, cveće, čipkice, sveće, šolje i porcelan…Za uživanje i nestrpljivo iščekivanje da počnem da pravim sve što sam zamislila i da iznenadim prijateljice. Posebno sam bila motivisana činjenicom da rođendan nisam proslavila kod kuće već dugi niz godina, pa je neki čudan osećaj uzbuđenja pratio celokupnu realizaciju ideje.

1

Za kolače sam se naravno obratila mojoj dragoj Veri (Vanilica Novi Sad), a fotografije je napravila Sonja Lazukić.

I zapravo, bilo je intimno, tiho a veselo, uz osmeh i divne ukuse kolača, uz miris cveća i sa nekim retro stilom koji je povezao celu priču.

Ne znam zašto mi se i dalje ne dopada 34, ali mi se jako dopada način na koji sam ga proslavila i od danas govorim da sam u 35-oj. Nekako mi zvuči lepše! 🙂

kolaz

kolaz1

a_6

a_49

a_67

a_55

a_84

a_42

a_61

a_44

a_54

a_39

a_76


2 Comments

Nakit od papira!

Ostala sam zbunjena posle prvog, letimičnog pogleda na fotografije koje su mi promicale pred očima – nakit, ogrlice, minđuše, prstenje, a sve od papira. Od čega?! Od papira. Lepo piše – n a k i t  o d  p a p i r a. Čitam ponovo i pokušavam da povežem papir i nakit, ogrlice i minđuše koje bih rado odmah videla na sebi, ali nikako da do kraja shvatim da je sve u šta netremice gledam izrađeno od papira, jer izgleda zaista nesvakidašnje. Ipak, već sledećeg trenutka sve mi postaje jasnije kada sam ugledala ko se krije iza naziva I.R. Jewellery.

Image

Ona čuva barem po jednu ideju na svakom dlanu, pa me i ne čudi što su vešte ruke Ivane Raič, drugarice mi iz detinjstva, ideju pretočile baš u nakit. Elegantan, ali ni malo opterećujuć, poseban jer čuva zagonetnu tajnu od čega je napravljen, zanimljivih boja i oblika nenametljivo šalje poruku o istančanom stilu. Svakim pogledom na taj divan šareni svet od perlica, postajem sve više znatiželjna jer će još jedna tajna za mene biti otkrivena, a ova mi se čini posebno zanimljivom. I tako mi Ivana kazuje na jednostavan, običan način svoju priču o neobičnom materijalu za pravljanje nakita.

Posebno me fascinira činjenica da je za stvaranje nečeg toliko kreativnog potpuno nebitno koja vrsta papira se koristi: novine koje su već pročitane, kolaž papir ostao od neke sasvim druge prilike kada je korišćen, ukrasne kese, pa čak, kaže Ivana, mogu da se koriste i stari kalendari. Osim glavnog materijala za stvaranje jednog komada nakita, još se koristi lepilo za papir, motpod masa za učvršćivanje i na kraju lak. Dok se naša priča o ovoj zanimljivoj temi polako odmotava, mene je zainteresovalo kako se taj papir u celokupnom procesu izrade nakita, zamotava. Jer, pažljivo upijam svaki detalj o kojem je ovde reč, ali i dalje ne uspevam da zamislim da se stari papir odjednom pretvara u nešto blistavo, sjajno i sofisticirano poput nakita koje Ivana pravi. I zato, sa još više pažnje pratim detaljan opis izrade i polako sve te reči postaju slike u mojoj glavi.

Image

I dok Ivana prepričava redosled kojim se odigrava ceo stvaralački proces, dobijam volju da se i sama jednom okušam u izradi istog. Verujem da je Ivanin stil zaista teško ponoviti, jer kada se pogleda ogrlica ili narukvica koju je izradila, jasno je da istančan osećaj za lepo dominira, da je elegancija umešala prste u svaki komad koji naprosto mami da ga ponesete kao ukras. Na momenat kao da sam probuđena iz maštanja o lepom, vraćam se našoj temi, da pokušam da ispratim ceo proces izrade: papir se iseče u određenoj dimenziji u različitim oblicima – izduženi trougao, izduženi pravougaonik na primer, kraj se zalepi lepkom za papir, a potom se namotava, pri čemu se dobijaju željeni geometrijski oblici poput valjka, kupe, kruga, duple kupe. Nakon toga se perle stavljaju u masu za učvršćivanje, suše se, a potom se premazuju lakom nekoliko puta sve dok se ne postigne visok sjaj. Nakon nanošenja svakog sloja laka, neophodno je sušenje.

Ne zvuči komplikovano, priznajem nekako više sama za sebe i kao da pokušavam da se ohrabrim u nastojanju da probam da izvedem opisano. Ipak, već sledećeg trenutka mi postaje jasno da nije ovde reč samo o tehnici, već i o strpljenju, o snalažljivosti i o veštim rukama koje već spomenuh na početku teksta. Reč je o kreativnosti koja se ispoljava kroz oblike i dobija svoju završnicu u unikatnom komadu koji odmah potom postaje nečija tuđa priča, nečija tuđa poruka.

Image

I kada smo završile priču o tehnici izrade, sledi deo koji sa osmehom dočekujem, jer je reč o kreiranju svakog komada nakita posebno. Volim da slušam kreativce kako pričaju o momentima kada ih “posećuje” inspiracija, kako je teško kada je nema, kako je ispunjen i srećan svako ko stvara i ume ideju da pretoči u nešto vredno što nastavlja svoj put dalje. Već zamišljam Ivanu kako sedi okružena mnoštvom raznobojnih perlica, u svetu u kojem je dozvoljeno i poželjno da caruje mašta, kako izdvaja jednu po jednu, niže i sklapa mozaike od kojih svaki nosi posebnu poruku i jedinstvenu priču. Ivana se ne zadržava samo na jednom stilu, već svaki komad nakita predstavlja svojevrstan unikat, ukras koji će zapasti za oko, koji će neko nositi kao svoj lični pečat. I tako su već svi navikli da je Ivana kadra nanizati bezbroj prelepih perlica od kojih će jedna odgovarati meni, druga tebi, treća nekoj sasvim drugačijoj ženi, za stariju ili mlađu damu, za dan ili za večernji izlazak, za dnevnu odevnu kombinaciju ili uz elegantnu haljinu i cepele…

Niže se minut za minutom ove naše priče dok se uporedo nižu perla za perlom na jednoj prelepoj ogrlici, ali ostaje pitanje na koje me odgovor posebno interesuje. Šta kažu ljudi, da li svi reaguju kao i ja čitajući dva puta natpis kojim se opisuju karakteristike nakita od papira? E tu sam izgleda pogodila pravo u metu, jer mi Ivana prepričava angedote kada su ljudi u neverici pri saznanju da su glavni delovi nakita napravljeni od papira. Uglavnom misle da su u pitanju školjke ili kamenčići, jer to zaista tako i izgleda. Posebno je interesantno i jedinstveno prstenje, jer pojedini pri prvom pogledu podsećaju na raskošno izrađen nakit od materijala kao što je srebro. Činjenica da je nakit unikatan i izrađen od prirodnog materijala, izuzetno se dopada onima koji umeju na poseban način da nose nešto nesvakidašnje i da na taj način pokažu svoju osobenost. Za njih je ovaj nakit kao stvoren!

Image

Da li je Ivana otputovala po ideju ili je ideja čak iz Australije pronašla nju, teško je reći, tek istina je da je tamo pravljenje nakita od papira jako popularno, sa čime je Ivanu upoznala prijateljica koja živi u toj dalekoj zemlji. Može se reći da je taj susret odredio Ivanin kreativni put i pokrenuo lavinu pritajene kreativne energije. Iako izgleda jednostavno, lepo i opuštajuće praviti nakit, nijedan posao pa ni ovaj kreativan nije nimalo lak, a to potvrđuje i činjenica da je dosta vremena potrebno kako bi se napravio komad nakita. Sečenje papira i namotavanje oduzima najviše vremena, tako da je ponekad potrebno i do 2, 3 dana da bi se napravila samo jedna ogrlica ili narukvica. Nizanje perli je najlepši deo posla, kaže Ivana, a i mene najviše privlači ta faza kreiranja, pa već osećam neko neobjašnjivo uzbuđenje pri iščekivanju da vidim kako će na kraju izgledati ogrlica koju Ivana upravo pravi.

Za Ivanu nema dileme – najlepše je kada posle uloženog truda i energije, svoju ogrlicu ili narukvicu vidi u prolazu na nekoj dami koja ih nosi sa uživanjem i posebno ih ističe. Svi ciljevi i snovi stanu u jedan – stvarati stvarati stvarati! 🙂

Image

A ja? Ja ću posle ove priče i otkrivanja još jednog kreativnog kutka, drugačijim očima gledati na izazove poput ovog i razmisliću šta ću uraditi sa hrpom novina koje imam a koje se mogu iskoristiti, evo pokazalo se, možda čak i za pravljenje nakita. Sasvim sigurno ću svoju kretivnu stranu uobličiti. Kako će to izgledati? Saznaćemo uskoro 🙂

Do tada ću nositi nakit sa potpisom I.R. jewellery i potruditi se da poruka krene dalje. „Nakit od papira?“ Već čujem kako sa velikim znakom upitnika izgovaraju moje prijateljice koje će ovo pročitati. „Da, moguće je! I te kako!“

P.S. Jako se radujem što ćemo obradovati nekoga jednim prelepim kompletom nakita od papira – reč je o ogrlici i minđušama. Svratite na FB stranicu Komadić sunca i učestvujte u igri! Nije komplikovano, a vredi! 🙂


8 Comments

Sve u svoje vreme!

DOBRO JUTRO (KAFA)!

Ima nešto magično u toj prvoj jutarnjoj šoljici kafe. Valjda zbog toga što mi se usnula čula razbuđuju upravo sa njom, prva šoljica je za mene najbitnija, što miris koji dopire iz susedne sobe naprosto poziva na uživanje, što uz prvu šoljicu kafe imam svoj preko potreban mir da razmislim o danu koji je ostao za mnom i o onom koji je preda mnom. Miris je jači utisak od ukusa, barem za mene.  Kada vikendom još protežući se u pižami i čekaju da sap(a)utnik vikne “kafa je gotova”, osetim miris vruće kafe koji se provukao kroz zatvorena vrata, osetim toplinu, osetim pravu atmosferu doma i svu lepotu malih rituala kojima započinjem dan. I baš je čudno kako se personifikuje jedna šoljica obične kafe i kako mi obavezno probudi svest o tome koliko sam srećna u datom trenutku, koliko sam zadovoljna što umem da uživam i što u malim stvarima prepoznajem radost i nadahnuće.

Image

Inače kuvam običnu „tursku“ kafu…Pored aparata za pravljenje filter kafe, pored male mašinice kojom se muti Ness, pored svih ostalih krem, vanila i čokoladnih ukusa, pored 2u1, 3u1, i dalje najviše uživam u običnoj crnoj kafi. Posle svih isprobavanja shvatila sam da je za mene sve u 1 upravo u toj kašičici crne kafe sadržano. Ritual ne bi bio potpun kada ispijanje prve jutarnje kafe ne bi pratilo mnoštvo detalja. Obavezno se pije u pižami, ako je zima kao sada – sa patofnama, obavezno na istom mestu u stanu, u ovom slučaju na omiljenoj Barcelona fotelji, i naravno uz prelistavanje dnevne štampe na internetu ili nekih magazina o dekoraciji. U trenucima ispijanja prve jutarnje kafe televizija ne dolazi u obzir, tu sam spravu ugasila kada sam u jednom momentu uvidela da me jutrom more brige, jer je svaki jutarnji program opterećen politikom, ružnim događajima iz zemlje i sveta…Rešila sam da na početku dana svet gledam kroz ružičaste naočare a posle kako bude, da biram šta ću od informacija da obradim i da uživam u svakom gutljaju jake, crne, mirisne kafe. Obavezna je mala pauza posle prvog gutljaja, čisto da do kraja osetim gorak ukus kada sklizne niz ždrelo i da se osmehnem uglom usana. Dan može da počne! Dobro jutro!

DOBAR DAN (VINO)!

Još pamtim jedan letnji dan u Opatiji, restoran iz čije bašte smo uživali u pogledu na magnolije, njihovi autentični sirevi, salata od hobotnice i čaša belog vina Malvazija Kozlović. Konobar nam je objasnio da je to vino odlično uz naš izbor hrane, a već pri prvom gutljaju bilo je jasno da je ukus „pun“ i da se zbog svežine koju ostavlja u ustima savršeno slaže sa slanim sirevima. Uživala sam polagano ispijajući vino koje na samom kraju ostavlja ukus nekakve čudne kombinacije gorkog i slatkog. Pitko, potpuno lagano i suvo, upotpunilo je predivan dan u Opatiji koji definitivno pamtim mirisom i ukusom, više nego slikom.

Image

O vinima ne znam mnogo ili bolje rečeno ne znam gotovo ništa. Kao i većina, znam da se uz ribu obično kombinuje belo, a uz crvena mesa crveno vino. Ispostavilo se da mi najviše prija Rose. Uz bilo koju hranu, čak i uz kolače. Vino ne pijem često. Možda baš zbog toga pamtim momente kada sam u potpunosti opuštena uživala u čaši dobre hrane i kvalitetnog vina. Kada ga pijem, to je obavezno sredinom dana, posle ručka.

Naučila sam da pravilan izbor vina može da stvori savršen momenat za mene i drage mi osobe, koje umeju da se prepuste uživanju i kao i ja, da pamte momenat. Zato volim vino, što pamtim lepe trenutke po njihovom ukusu. Tako mi je postalo zanimljivije istraživati ih…Probajte i recite vinu „Dobar dan“!

DOBRO VEČE ILI LAKU NOĆ (ČAJ)!

Uvek pijem crveni! Pravilo kod ispijanja čaja. Ok, znam da propuštam mnogo dobrih, egzotičnih ukusa, ali ako kažem čaj, mislim na crveni – jagoda, malina, crveni grejp, može i nešto od običnijih poput šipka, nebitno, samo da je crveni. Otkrila sam da crveni čajevi nude neku notu gorčine koja meni posebno odgovara, a u isto vreme osetim i slatku notu voća bez koje ukus ne bi bio jedinstven.

Image

Cimet odlično ide uz crvene čajeve, verovali ili ne. Ne mora da se kombinuje samo uz jabuku. Nekad ga samo stavim na tanjirić pored dok pijem čaj da zamiriši soba, da se oseti aroma uz koju je užitak uvek veći.

Čaj dolazi u smiraj dana. Tada se i ja smirujem. Čaj me zapravo smiruje i opušta. Kao da poručuje da je vreme da se ponovo vratim domu i opustim, posle radnog dana i vremena provedenog van njega. Ponekad je čaj ono što me „vrati u život“ i uzvikne „Dobro veče“, a ponekad uz šolju crvenog čaja ukućanima poželim „Laku noć“…

Image

Uživam u svakom delu dana, u svakom od ova tri čuvena i za mene najvažnija momenta, uživam u svakom Dobro jutro, Dobar dan, Dobro veče i Laku noć! Dobro je dok je tako! 🙂


2 Comments

Ko se danas grli još?!

Kada sam poslednji put, iz čista mira, nekog bliskog zagrlila? Onako baš, znate, stegla rukama, pošteno? Morala sam dobro da se zamislim…Danas, 21. janura, proslavlja se Svetski dan zagrljaja. Da naravno, mnogi će sad reći: „E kakve sve gluposti neće izmisliti? Da možda ne idemo na posao jer obeležavamo Dan zagrljaja?“ Ovo poslednje u Srbiji posebno.

Image

Ali stvarno, kada ste poslednji put ničim izazvani nekoga zagrlili? Ja sam posle dužeg razmišljanja shvatila da to radim, samo i jedino, sa svojim sinom. Koji to, uzgred, ne voli! I onda pomislim, šta je sve meni uskraćeno jer se u životu ne grlim…Da počnem da nabrajam šta kažu stručnjaci koji su citirani u raznim tekstovima o ovoj temi na internetu: zagrljaj jača psihičko i fizičko zdravlje, uklanja stres, gradi poverenje i osećaj sigurnosti, opušta mišiće u telu i smanjuje bol. Na stranu to što trenutno imam bronhitis i razmišljam kako bi mi baš dobrodošao jedan zagrljaj sa sapu(a)tnikom, da mi umanji bol u plućima, posle pročitanih dejstava gospodina cenjenog Zagrljaja, baš sam poželela jedno dobro i čvrsto grljenje danas.

Image

E tu se opet vraćam u začarani krug. Samo danas želim zagrljaj, na Dan zagrljaja? Mislila sam da nisam, a zapravo sam ista kao i milioni drugih koji čekaju 14. februar ili 08. mart da poklone, da poljube, da se prisete šta imaju jedno u drugom. Pa otkad je to zagrljaj postao tako željen, a redak čin?

I baš nešto razmišljam…Ne bih volela da ostanem željna zagrljaja…


2 Comments

Svet u očima flamenka

Kako mi je samo krv u žilama “proključala” dok sam prilazeći sali u kojoj se odvijao čas flamenko plesa, slušala ritam tupih udaraca cipelama o pod! Kako sam žarko poželela da istog časa sve to mogu da ponovim! Flamenko ritam me je već pri prvom susretu očarao…

Image

Sećam se da je bilo hladno, zima, sneg u Novom Sadu…Sa parom starih cipela koje su imale debelu štiklu, krenula sam na prvi čas flamenka o kojem sam znala ponešto gledajući televiziju, čitajući časopise, pretražujući internet. Ulazim u salu, upoznajem devojke koje plešu flamenko već godinama, upoznajem instruktorku Maju koja dugom crnom kosom i crvenim karminom na usnama odaje utisak da je upravo poreklom iz Španije. Posmatrajući duge suknje koji su deo kostima, osluškujući kastanjete, upijajući svaki otpevani takt pesme na španskom jeziku, shvatam da je flamenko mnogo više, mnogo tananije u osećaju, mnogo lepše u koraku od svega onoga o čemu sam čitala i slušala. Flamenko je način života, rekla je Maja i predstavila nam grupu i njihove plesne koreografije. Strast, neuhvatljiv korak, ritam od kojeg mi je telo u nekom čudnom stanju napora da ponovi makar najmanji delić onoga što vidim, muzika koja mi prijanja za dušu –i flamenko je počeo da tinja u meni!

Image

Pre nego što sam počela da učim da plešem, posmatrajući flamenko plesačice i uživajući u scenama ispunjenim snažnim emocijama, nikada nisam pomislila da je toliko teško učiti i naučiti plesati ga. Pitanje je samo da li uopšte može da se kaže da je ovaj ples naučen? Flamenko je ples koji iziskuje da osetite i da pokažete trenutne osećaje, zahteva da plešete upravo onako kako živite, zahteva da se predate, da se prepustite, da ogolite sve svoje osećaje i pustite ih od sebe. Tada može da  se kaže da plešete flamenko. Jer reč je o emociji i izražavanju emocija kroz pokret, igru, ples, zvuk, izraz lica. Naravno, sve to uz naučen kompas – ritam, naučene korake, koreografije, uz muziku gitariste.

Muzika koja prati ples posebno je zanimljiva za mene. Od tuge, nesreće, zle kobi, vatrene krvi, uzburkanih strasti, preko ljubavi dvoje partnera, majčinske ljubavi, ljubavi prema životu, do sreće u očima, osmeha, ispunjenog života, zadovoljstva, uspeha – sve su to teme kojima se bavi umetnost flamenka.

Image

Namrštena, puna tuge žena, sa kosom vezanom na potiljku, sa crvenim cvetom zadenutim uz punđu, crvena haljina raskošno velika i dugačka, sa rukama koje govore, privlače, pokazuju nameru, otvaraju dušu, sa lepezom ili maramom – to je slika koju bih opisala kada bih morala da otelotvorim misao o flamenku.

Iako je često na sceni sama, žena kroz ples zapravo iskazuje i zajedništvo koje vlada u grupi. Naučena sam da u grupi ne postoji ona koja najbolje pleše flamenko, već  postoje različiti načini da se pleše i svako ima svoj način da dočara ples. Svi koji su plesačici iza leđa dok igra, tu su da je podrže, da je ohrabre da oslobodi svoje misli, osećaje i svoje ja, da slobodno pokaže emocije kroz ples. Zato ćete često čuti kako saigrači, pevači i muzičari plesačici uzvikuju razne reči, na primer: guapa – lepa, divna na španskom, itd.

Flamenko je potekao sa juga Španije, rađa se na području Andaluzije u 19. veku kao ples tamošnjih Roma. Zapisi kažu da se flamenko rodio kao izraz želje za slobodom, za kretanjem, za životom samim. To je ono čemu me je flamenko naučio ili je samo usmerio moju već postojeću želju u korake, pokrete i taktove.  Svaki čas flamenka nagnao me je na duboke potrage za sobom samom, produbio je moje ideje, obogatio spoznaje, naučio me kako je oslobađanje nešto neophodno kako bih nastavila dalje i uverio me kako  je mene potrebno potpuno osloboditi da bih ostala vezana. Neverovatna je spoznaja koliko sam naučila o sebi i o drugima plešući! To je možda i najjači utisak koji nosim sa časova flamenka. Sa časova o životu i življenju, rekla bih.

Prve cipele, one stare u kojima sam počela da plešem, sam bacila. Sećam se da sam u Beogradu nabavljala  prave cipele namenjene za plesanje flamenka, sećam se kako sam šila suknju u punom krugu – crnu sa crveno – belim tufnama, koja je ozbiljno ličila na cigansku, sećam se mojih prvih kastanjeta, prelepe jarko crvene lepeze i prvog malog nastupa… Sećam se koliko mi je bilo važno da na taj način, kroz ples i pevanje ispričam svoju priču. I sećam se, možda i najupečatljivije, kako mi je bilo teško, pa sve lakše a na kraju i lako, da kroz ritam flamenka pokažem kakav trenutak upravo živim – sreća, tuga, nada, patnja, vera, ljubav… Sve se “čitalo” iz pokreta.

Image

Flamenko je postao  način oslobađanja za mene, ali uprkos tome nisam uspela da istrajem u nameri da redovno vežbam ovaj ples.  Zato uživam dok gledam druge kako ga izvode i s vremena na vreme zavirim u kutiju sa flamenko cipelama, otvorim crvenu lepezu i zasviram kastanjetama… Možda se flamenko vrati meni.


Leave a comment

Požuri polako

Prvo pitanje koje su mi postavile sve moje drugarice kada sam im poslala obaveštenje o tome da sam počela da blogujem, bilo je: “Ma odakle tebi vremena još i da bloguješ? Ustaješ u 6 ujutru, radiš, imaš dete, porodicu, kućne poslove za obaviti, itd…Kada ti to uopšte pišeš, noću?” Ali, kad malo bolje razmislim, kada sam im poslala mejl  sa informacijama o blogu, prva rečenica u šaljivom tonu je glasila: “Izgleda nemam dovoljno obaveza u životu, pa sam još i blog počela da pišem”.

Image

I zaista, odakle meni vremena za blogovanje? Ja sam kao i milion drugih žena, zaposlena, majka, supruga, ćerka, unuka, prijateljica, sestra, tetka, domaćica…i ko zna dokle doseže ovaj spisak. I da, ustajem ujutru u 6 sati, a uveče na počinak odlazim u 23 sata i u tih 17 sati mog dana stane svega i svačega. Često se zapitam, da li sada kada sam konačno na neki način sredila život u 33. godini, kada imam sve što mi je potrebno –  nemam vremena? I kada pomislim da nemam vremena, onda se trgnem i brže bolje ustanem da još nešto obavim danas, jer pobogu nemam ja vremena da sedim 5 minuta besposleno kod kuće…

Život u 100-oj brzini je postao svakodnevnica zaposlene žene u 21. veku. Imamo sve, posao, platu, muževe, decu, porodice, prijatelje, tržne centre, kozmetičke salone, wellnes centre, butike sa izvanrednom garderobom, šljokice, mazalice, svakojaka pomagala za uživanje – ali nemamo vremena da u tome uživamo. Pa u čemu je onda poenta svega toga? I za šta se i danas borimo, za koja prava žena? Za koju ravnopravnost sve mi žene dižemo glas, ako je imati i karijeru i porodicu u današnje vreme, ništa drugo nego konstantan stres.

Često se setim vremena kada sam bila mala, a mama dolazila kući sa posla oko 14 sati. I onda, posle odmaranja imamo još čitavo poslepodne i veče za druženje i uživanje. I sve se stizalo, i raditi, i biti majka, i uživati, i družiti. Danas se isto to stiže, ali uz desetostruko veće napore.

Image

I da, naravno, povrh svega, u današnje vreme se očekuje od žene da uvek bude lepa i doterana. Nema veze kako živi, sa čim se suočava, da li je srećna ili nesrećna, da li je umorna, da li je ispunjena ili nezadovoljna, bitno je da je lepa. Surovo, zar ne? Ponekad kad ustanem u 6 ujutru, zapitam se, kako da stignem još i da se našminkam i ulepšam? Ali ipak, kada se u toku dana na poslu pogledam u ogledalu, bude mi jasno da sam zadovoljna jer sam stigla…I već razmišljam o tome šta ću sve još tog dana stići da uradim…

Evo recimo, na ovu temu pišem u nedelju, dok je moj sin sa ocem na rođendanskoj proslavi kod drugarice. Ako se dobro organizujemo, sve se može postići, jel tako? Da, tako je- često tešim sebe. Pa zašto je onda toliko teško organizovati se?

… I tako se vremenom pretvaramo u Supermena i  čak ni ne razmišljamo dok obavljamo sve naše svakodnevne zadatke, jer nekako već prerasta u rutinu… A rutina je najmanje poželjna. I mač sa dve oštrice. Onu drugu, svakako ne bih volela da spoznam.
Rođendanska žurka male Ive, na kojoj je moj sin trenutno, počela je u 17h. Sada je 17:20. Ako požurim, možda još i stignem na duvanje svećica na torti….Nemam vremena, moram da žurim!!!